Ja nikada nisam planirala da postanem političar. Još više nikada nisam planirala da postanem vođa političke partije. Imala sam, međutim, želju da promenim svet nabolje. Nikada nisam bila od onih koji imaju male ambicije. Ali, pošto sam po sopstvenom priznanju bila literarni snob, verovala sam da ću promeniti svet uz pomoć literarnih finesa. Sama pomisao da se latim tupe i neuglađene alatke kao što je politika… Užas. Užas.

Međutim, život retko ispadne onako kao očekujete. Pre nekoliko godina sam postala upravnik švedskog ogranka norveške izdavačke kuće. Uglavnom smo objavljivali fantastiku. Ali svet izdavaštva nije onakav kao što se predstavlja. Bila sam na sastancima izdavača gde su odluke donošene na osnovu veličine prihoda koji donose autori. Profitabilni autori su dobijali potpisani ugovor. Manje profitabilni autori nisu uopšte dobijali ugovor.

Literarne finese nisu bile resurs koji se ceni. Jednom mi je uspelo da zaobiđem pravilo zarade i da ubedim šefa da treba da objavimo Jeanette Winterson zbog njenih literarnih vrednosti. Kasnije sam shvatila da je moj šef ustvari želeo da obezbedi izdavačkoj kući malo literarnog standarda koji je inače bolno nedostajao. A ja sam ustvari želela da pomognem norveškim čitaocima da dođu do ovog bisera literature. Morala sam da se borim toliko snažno da bi odbranila posvećenost izdavačke kuće Winterson-ovoj, da je šef počeo da smatra da predstavljam problem. Očigledno sam grešila jer sam mislila da na izdavački ugovor treba da utiče i izdavač, a ne samo profitabilnost autora. Ako bi literarnoj veštini mogli da se dodeljuju brojevi za veličinu brushaltera, Winterson-ova bi imala FFF. Ja mislim da Paulo Coelho ima malo A, ali mi ga ipak objavljujemo.

Kasnije, nakon što sam dala otkaz u izdavačkoj kući, napisala sam roman i dobila šansu da vidim kako izgleda izdavački biznis iz perspektive autora. Bila sam jedan od nekoliko srećnika kojima su roman objavile tri veoma ugledne izdavačke kuće u Švedskoj, Norveškoj i Finskoj. Ipak, iako sam imala toliko sreće, nisam bila jedna od srećnih pet procenata koji dobijaju devedeset i pet procenata novca za marketing. Ja sam se ponudila da upotrebim sopstvene resurse i da sama radim marketing, ali, iako mi nije zabranjeno da to radim, bila sam obeshrabrivana. Imala sam osećaj da će svaki moj lični trud doći u sukob sa načinom na koji se stvari obično rade, a izdavačka kuća i moj agent su želeli da se drže ustaljene rutine. Rutine su bezbedne.

Negde u ovo vreme su se desile dve stvari. Nova tema o kojoj se priča se pojavila u svetu izdavaštva. Obično se svet izdavaštva drži dve teme. Autori se žale na izdavače i izdavači se žale na autore. Svi su toliko navikli na ovaj tihi rat da to rade skoro podsvesno, ali odjednom su se oba tima okupila oko jednog kraja užeta i počela da vuku svom snagom. Na teren je ušao zajednički neprijatelj. Pirati.

U stvarnom svetu, izvan mehura izdavaštva, ljudi su počeli da pričaju o ličnom integritetu. Pravo na privatni život je oduvek bilo važno za mene, tako da sam posvećeno pratila debatu i bila zgrožena novim zakonima o nadgledanju koje su predložile vlada Švedske i EU nakon incidenta koji se desio 9/11. Međutim, nisam imala ideju šta bi mogla da preduzmem u vezi toga.

U vezi pirata, imala sam tačno ideju šta treba da uradim. Ujedinila sam se sa kolegama u izdavačkom svetu i ovoga puta me niko nije zaustavio da u mojoj inicijativi. Napisala sam miks od govora Marka Antonija iz Šekspirovog Julija Cezara koji je imao dobru atmosferu vatre i sumpora. Nema potrebe da ulazim u sve poetske i dramaturške nedostatke u mom miksu, mislim da je dovoljno da kažem da sam pokušavala da sahranim copyright i da su pirati bili (baš i ne) časni ljudi.

Mnogo toga sam čula u vezi pirata, tako da sam očekivala armiju ljutitih pirata na mom blogu, ali sam bila potpuno razočarana. Umesto toga, nailazio je jedan za drugim prijateljski piratski brod koji je plovio pored mene, a pirati su mahali i govorili: “Zdravo! Čini se da si fina devojka, ali izgleda da si se nasukala. Možemo li da pomognemo?” Bila sam iznervirana. Gde su ti ljuti i bezobrazni pirati o kojima su mi pričali? Zar ću ostati bez osnažujuće borbe?

Ja sam devojka sa finim manirima kojoj je teško da bude gruba prema ljubaznim ljudima koji žele da govore sa mnom, tako da sam počela da razgovaram sa piratima. Provela sam nekoliko nedelja van posla i provela svo vreme pričajući sa piratima i anti-piratima. Želela sam da znam sve što se može znati. Nešto je bilo trulo na Internetu i više nisam bila sigurna da li su to pirati.

Nakon otprilike nedelju dana, shvatila sam da kada sam govorila sa anti-piratima, nisu mi davali nikakve odgovore. Oni su bili mračni i zlokobni i stalno su govorili o tome kako je bilo dobro u prošlosti. Pirati su mi davali odgovore, iako ne uvek one koje sam želela. Ja sam ih pitala kako bih mogla da kontrolišem svoj rad, a oni su odgovarali: “Ne možeš. Nikada nisi ni mogla.” Ja sam ih pitala kako ću da zarađujem novac u svetu u kojem je moj rad dostupan slobodno online, a oni su odgovarali: “Moraćeš da pronađeš nove načine.” Ali oni su takođe govorili i o drugim stvarima. Kada su govorili o budućnosti oni su govorili o veličanstvenim mogućnostima. Anti-pirati su govorili mračnim glasovima, a pirati su govorili glasovima punim nade i kreativnosti.

Prva dva pozitivna pirata puna nade koji su me kontaktirali su bili tadašnji zamenik predvodnika Švedske piratkse partije i sadašnji predstavnik u parlamentu Evropske Unije, Christian Engström i osnivač partije i tadašnji predvodnik partije, Rick Falvinge. Christian je napisao dugački blog post koji je odgovorio na sva moja pitanja iz perspektive pirata, a Rick je otišao i korak dalje. On je predložio da popijemo kafu.

Do tada, već sam došla do zaključka da pirati nisu bili izvor svog zla, već jedina nada koja je preostala kulturi u ovome svetu. Ja sam bila odlučila da se bavim knjigama jer volim kulturu i videla sam dovoljno izdavačke industrije da znam da industrija predstavlja više problem nego rešenje kako za literaturu tako i za pisce. Pirati su barem bili tu iz pravih razloga.

Pirati nisu želeli da zaključaju kulturu copyright-om i da dozvole samo najbogatijim da zavire unutra. Oni su želeli da joj dozvole da slobodno cirkuliše. Oni su želeli da pripada svima nama. I, nasuprot uvreženom mišljenju, koga sponzoriše lobi, oni nisu želeli da autori žive u siromaštvu u kutiji za cipele na autoputu. Oni su želeli da pronađu načine da umetnici zarađuju novac. Oni su tražili nova rešenja za stare probleme koji su postojali i mnogo pre nego što su se pojavili pirati.

Takođe sam otkrila stranu pirata za koju ranije nisam znala da postoji. Oni su brinuli za svoj privatni život isto koliko i ja za moj, ali što je bilo još bitnije, imali su ideju kako da zaustave mašineriju Veliki brat političara koji su imali mračne planove. Bila sam zaintrigirana.

Ne sećam se o čemu smo Rick i ja pričali dok smo pili kafu. Sećam se da je pomalo podsećalo na intervju za posao. Danas, mislim da možda i jeste bilo. Ne znam da li je to bilo iz očajanja ili zbog nedostatka šestog čula za probleme, ali pirati su me prihvatili.

Ja kažem očajanje jer mislim da je mnoštvo tehnički orijentisanih ljudi u Piratskoj partiji dovelo do toga da imaju veliku potrebu za nekim ko se bavi kulturom. Ako ni zbog čega drugog onda zbog publiciteta. Teže je pobiti bivšeg izdavača i autora koji govori o reformi zakona o autorskim pravima, nego osobu koja nikada nije morala da živi od autorskih prava. Mislim da je, na izvestan način, Piratska partija razmišljala slično kao moj bivši šef kada je odobrio štampanje Jeanette Winterson: “To je dobra reklama. Doneće nam kredibilitet.” Međutim, mislim da im je donelo više od toga.

Ja kažem nedostatak šestog čula za probleme, jer nisam sigurna da je svako znao šta radi kada su doveli osobu kao što sam ja u njihovo tehničko okruženje. Ako su mislili da ću biti dobar kulturalni alibi, nisu bili u pravu. Mora biti mesta za pirate koji nisu programeri, a ako nema mesta, moraćemo da ga napravimo. Kako ćemo drugačije doći do svih ljudi koji treba da čuju ono što treba da kažemo?

Kao što sam pomenula na početku, nisam imala nameru da postanem političar. Nisam imala nameru da postanem vođa partije. Mislim da se isto može reći za Rick-a, ali je on ipak osnovao partiju i vodio je pet godina. On je to uradio zato što je verovao da je moguće promeniti svet. Ja delim njegova uverenja. Mi možemo učiniti svet boljim mestom. Ne smemo nikome dozvoliti da nas zaustavlja u našoj inicijativi i moramo inspirisati ostale da učine isto. Suviše je toga u ulogu da bismo bili ravnodušni.