Nemir ključa u republikama širom sveta. Dok se nacije raspadaju pod društveno-ekonomskom krizom, ljudi više ne osećaju da su im njihovi izabrani predstavnici na usluzi. Da li je to privremena štucavica, ili neizbežni rezultat tradicionalne predstavničke demokratije?

Širom sveta, ljudi obespravljeni odlukama svojih vođa počeli su da se bune. To se dešava mirno u Španiji, sa nenasilnim protestima “pobesnelih” (indignados). Dešava se nasilno i haotično u Britaniji, sa nemirima, pljačkama i paljenjem. Grčka je negde između, lebdi između mirnih protesta i nasilja izazvanog od strane policije. Sve to su rezultati izabranih vlada koje ne brinu o problemima svojih naroda.

Ipak u Sjedinjenim Državama – jednoj od najobespravljenijih i demokratijom najobmanjenijih nacija na svetu – relativno je malo odgovora. U SAD, problem je toliko veliki da je prešao granice u kojima su ljudi ljuti i frustrirani, i učinio ih beznadežnim i nihilističnim. Dve naizgled različite partije kontrolišu sve, a poduprte su mitom i proizvedenom saglasnošću monolitnih korporacija. Mnogima izgleda besmisleno da se bune, a kamoli da glasaju.

Ali korporatokratija u SAD i nedodirljive reakcije na socijalnu nejednakost u Evropi su samo simptomi pravog problema. Kako je došlo do ove tačke? Zašto ljudi ne zaustavljaju stvari kao što je ova pre nego što se dogode?

Isključenost.

U predstavničkoj demokratiji, građani su fundamentalno isključeni iz procesa donošenja odluka. Njihova moć samoopredeljenja završava se onog trenutka kad pokazažu na nekoga i kažu: “Vodi nas”. Do sledećih izbora, njihovo mišljenje više nije važno. Proces kreiranja, primene i interpretacije zakona u potpunosti je prepušten vladarima.

Teoretski, vođa je podstaknut da radi dobar posao i zapravo predstavlja interese naroda; ako ne, izgubiće na sledećim izborima. U praksi, nepostojanje veze između političara i građana vodi u apatiju.

Buržujski argument u korist predstavničke demokratije tvrdi da “neoprane mase” nemaju dovljno znanja i inteligencije da prikladno vladaju, i stoga moraju dozvoliti samo najobrazovanijima da donose odluke. Ovo postaje samoispunjavajuće proročanstvo; predstavnici, pošto su zapravo umešani u proces vladanja, imaju više informacija na osnovu kojih mogu da rade nego njihovi birači.

U realnosti, birači su više nego sposobni da razumeju sve ove upravljačke stvari, samo kad bi im bile objašnjene i dostupne. Ovo se često ne dešava. Ljudi se ne održavaju u tom toku i ne osećaju da se njihov glas čuje. Nemaju načina da znaju da li su odluke njihovih vođa zaista najbolje. Pored svih informacionih tehnologija koje danas imamo, apsurdno je da ima toliko malo puteva da se uspostavi prava veza sa izabranim vođama.

Ali prosto lepljenje Interveba na predstavničku demokratiju nije dovoljno. Predstavnici su imali mnogo jednostavnih puteva komunikacije otvorenih za sebe decenijama. Pisanje pisama, telefonski pozivi, lični sastanci; sve ovo omogućuje predstavnicima da otvore dijalog sa svojim biračima. Ipak, isključenost je ostala. Koliko god da građani komuniciraju sa svojim liderima, još uvek moraju da stave svoju veru i poverenje u ruke autoritetu iznad sebe koji će donositi odluke. Van izbora, građani nemaju realnu moć, i oni to znaju.

Ovaj nedostatak moći stvara apatiju i neznanje. Sve dok ne stvori nasilje.

Proces kreiranja, primene i interpretacije zakona nije deo života većine ljudi. Oni to ne vide, ne doživljavaju i stoga se ne osećaju uloženim u to. I ne primećuju kad će krenuti na gore, dok nije prekasno. Koliko će proći pre nego što dobro rukovođena, funkcionalna predstavnička demokratija posrne i padne kao žrtva oduzimanja prava glasa građanima? Korupcija se može ispraviti, ali koliko dugo se neće vratiti?

Dok se ciklus nastavlja, ljudi se povređuju, životna sredina uništava, bogatstva se gomilaju, budućnosti bivaju uništene i svaki put postaje sve teže i teže boriti se. Koliko se to još može nastaviti?

Taj ciklus može biti prekinut. Podeljenost na “vladu” i “narod” mora da nestane. Nema više pokazivanja na ljude, govorenja da nas vode i sedenja u fotelji dok oni drže sudbinu društva u svojim rukama. Vlade moraju da se izgrađuju na učešću i uključivanju građana. Neformalni predstavnici mogu se pojavljivati organski od slučaja do slučaja, motivisani ne lakim poslom već željom da pomognu svojim sugrađanima da ispune ciljeve. Svako bi imao učešća u izgradnji budućnosti.

To bi bila vlada upravljana jatom.