Španski copyright monopol lobi Promusicae je podneo tužbu protiv uglednog španskog profesora Enriquea Dansa zbog “narušavanja ugleda”, i traži 20 000 evra odštete.

Oni su podneli tužbu protiv profesora Dansa jer je usput ukazao na činjenicu da je copyright monopol lobi upravo ono što jeste – monopol, koji koristi monopolističke prakse, nešto što je veoma dobro utemeljeno u rečnicima i čak i u zakonodavstvu.

Ovo je toliko nečuveno, da ne znam odakle da počnem. Svaki put kada pomislite da je copyright monopol lobi potonuo moralno nisko koliko je ljudski moguće, oni se pojave sa novim načinom da vas iznenade. Oni podnose tužbu protiv profesora koji je izjavio da koriste monopolističke prakse – a predstavljaju legalizovani monopol? Oni podnose tužbu sa očiglednim ciljem izazivanja straha kod svakoga ko poželi da ih kritikuje? Ovo može da ide pravo na listu “najgore od strane copyright industrije,” zajedno sa time kako copyright industrija koristi dečiju pornografiju da bi podstakla donošenje zakona o cenzuri.

Ono o čemu govorimo je ovaj blog post (na španskom), tačka šest, u kojoj profesor Dans ukazuje na činjenicu da copyright industrija koristi ilegalne monopolističke prakse kako bi kontrolisala muziku koju slušamo na radiju (nešto za šta je copyright industrija zaista bila osuđena da čini kao redovnu praksu, zajedno sa nezakonitim nameštanjem cena. Profesor Dans je pisao detaljnije o samoj tužbi na svom blogu (takođe na španskom.) Ovo me potpuno izluđuje.

Prvo, da predstavim Enrique Dans-a, on je jedan od dobrih momaka u Španiji i bio je uključen u pobunu protiv Ley Sinde-a. Taj zakon o naručivanju preko pošte SAD je na kraju prošao, ali ni blizu tako tiho kako bi copyright lobi voleo.

Drugo, Promusicae, protivnik u ovom slučaju, je tužio ISP-ove kako bi došao do podataka o pretplatnicima iza IP adresa kojima čak ni policija nema pristup. Da, dobro ste pročitali: ovaj lobi privatnog monopola toliko sebi daje prava da misli da treba da ima veću moć da naruši privatnost građana nego državne policijske snage. (Izgubili su, prema presudi koja predstavlja presedan koji je utro put za buduće presude, ali ne pre nego što su se žalili sve do Evropskog suda pravde, koji je najviši Evropski sud.)

Treće, ovo je očigledno tužba sa namerom da se umiri kritika, uguši sloboda govora i da se uplaši javnost kako ne bi govorila protiv korporativnih siledžija, da bi anti-SLAPP zakon mogao da dođe u Evropu zajedno sa zakonom o monopolu naručivanja preko pošte SAD i njegovim prevarantskim copyright lobijem. (Kada se lobiji u SAD ponašaju ovako na svom tlu, javnost ih odmah sprži, i to sa zaslugom.)

Četvrto, kako mogu ovi moroni u Promusicae da ne shvate da će neizbežna posledica ove uvredljive tužbe biti ne samo to što će pažnja svetske javnosti biti usmerena na monopolističke prakse na koje profesor Dans ukazuje, već i na njihovo odvratno i uvredljivo ponašanje?

Enrique Dans ima preko 150 000 pratilaca na Twitter-u. Kako ovi ludaci mogu i da pomisle da imaju privilegiju da nameću sopstvene interpretacije u ovom slučaju?

Svaki put kada pomislite da je copyright lobi ostao bez municije kojom može da upuca sebe u nogu, on ponovo napune oružje.

Peto, sa pravne tačke gledišta, ne mogu da tačno kažem kako profesor Dans stoji: biti u pravu i dobiti na sudu su dve različite stvari. Novac govori i sasvim je moguće uz pomoć dobrih advokata pobediti nekog čak i ako nemate nimalo pravnog osnova u građanskim postupcima kao što je ovaj. Kad bih ja sudio, slučaj bi bio jednostavan – očigledno, profesor Dans nije narušio ugled Promusicae, jer ga oni nisu ni imali.

Ali bez obzira na sve, sada će morati da utroši vreme i ostale resurse na odbranu na sudu od jednog od najprljavijih, najbesramnijih i najbeščasnijih lobija koji postoje na Zemlji. Promusicae ima potrebu da bude ugašen: ne samo da nema nimalo časti, već predstavlja monopolističkog parazita na produktivnim i kreativnim elementima društva. Sada su na to dodali činjenicu da se nimalo ne stide da napadnu slobodu govora da bi izvukli za sebe materijalnu korist. Nema kraja mom preziru prema ovim korporativnim siledžijama. Kada vidim ovakve vesti, obično mi je reakcija nešto kao “jebaću ih ružno motornom testerom, najverovatnije pravo iz parlamenta”.

Šesto, i najverovatnije ono što me najviše iznenađuje je da je javni protest protiv ovakvog ponašanja predvidljiv kao stari sat. Kako mogu advokati copyright lobija da žive toliko izolovani u kulama od slonovače, da misle da je dobra ideja da podnesu tužbu protiv uglednog profesora jer je tvrdio da predstavljaju monopol, koji koristi monopolističke prakse – kada ova činjenica ne samo da je toliko poznata da je već u rečnicima, već i u zakonima? Kakve bi šanse za opstanak na tržištu imala ovakva parazitska mizantropska poslovna praksa, da nije zaštićena prevaziđenim zakonima?

Zaista ne znam šta da kažem.

Nakon što sam video ovakvo šokirajuće odvratno ponašanje, zaista mi je drago što nisam završio u lobiju copyright monopola. S druge strane, verovatno se ne bih dobro uklopio na mestu kao što je Promusicae. Moji roditelji nisu bili brat i sestra.