Vrlo često čujem ljude kako kažu: “Internet je kao dopisnica”, ili, drugim rečima, podrazumevaju da ljudi na netu nemaju prava na privatnost. Posebno ovo možemo čuti od industrije kopirajta, koja tvrdi da je sve što se desi na internetu na neki način javno. Ovo pogrešno shvatanje je opasno i meša ono što ljudi smeju sa onim što bi trebalo da rade.

Kako se analogija tiče dopisnica, pogledajmo malo stari analogni svet. Ljudi su uglavnom slali dva tipa poruka poštom: dopisnice, koje su bile parče kartona na kojima biste sa jedne strane direktno napisali poruku zajedno sa adresom, i pisma, koja su imala adresu na zapečaćenom kovertu i poruku unutar zapečaćenog koverta.

Očigledno je da bi poštari lako mogli pročitati dopisnice, ali ne i zapečaćena pisma.

Međutim, na drugi pogled, ovo stanovište nije tačno. Stara istočnonemačka obaveštajna služba Stasi parom je otvarala stotine hiljada zapečaćenih pisama, čitala i proučavala poruke, ponovo ih zatvarala i slala dalje na dostavu. Ovo je bio vrlo naporan proces, naravno, te je stoga i cena bila poprilično visoka. I eto ključne reči, baš tu. Cena.

Bilo je jevtino čitati dopisnice u saobraćaju. Zapečaćena pisma bilo je skupo čitati u saobraćaju. Ali i jedne i druge je bilo moguće čitati.

U 1980-im, Zapadna Evropa proglasila se ponosnom jer se zalaže za ljudska prava. Na Istoku u to vreme, vlade su plaćale svaki potreban iznos da se eliminiše pravo na privatnu komunikaciju, dok se na Zapadu to jednostavno nije događalo. Niko nije razmišljao postoji li kapacitet za to. Poštari su bili (i jesu) zakleti na tajnost onoga što mogu pročitati na dopisnicama u saobraćaju.

I onda dolazi Net. Novi prenosnici komunikacije imaju tehničkog kapaciteta da slušaju sve i svakoga, sve što se prenese u privatnosti, baš kao što je stara Stasi radila sa ogromnim troškovima. Ali danas to dolazi skoro bez ikakvog troška. Da li to znači da bi trebalo da se dešava?

Ljudi koji govore o Netu kao “dopisnicama” ili “javnom mestu” podrazumevaju da je sve prisluškivano zbog načina na koji tehnologija radi. Ali kao što smo već rekli, poštari su uvek mogli pročitati šta su ljudi pisali jedni drugima privatno, samo sa različitim količinama troškova i truda. Ljudi koji prave to poređenje ne kažu: “Trebalo bi da prisluškujete sve ljude i napravite mrežu javnom”; oni kažu: “Možete ozvučiti sve ljude, te je stoga net javno mesto”. I ovime oni zapravo misle: “Možete ozvučiti sve ljude sa razumnim troškovima koristeći današnju tehnologiju”, i zatim (ali obično ne kažu potpuno) da bi se stoga to trebalo dešavati.

Sve ovo vreme 1980-ih, kada je Zapadna Evropa držala ljudsko pravo na privatnost na najvećem nivou poštovanja – da li je to zaista svedeno samo na cenu njegovog kršenja?

Sloboda od telesnog kažnjavanja je ljudsko pravo, takođe, na potpuno istom nivou kao i pravo na privatnost prepiske. Da li bismo zaista počeli da mučimo ljude samo ako bi to bilo dovoljno jevtino?

Ili postoji nešto drugo što mora biti korišćeno kao faktor odlučivanja – naime, šta smatramo fundamentalnim ljudskim pravom, bez obzira da li je jevtino ili skupo kršiti ga korišćenjem savremene tehnologije?

Zaključak je da ljudska prava ne zavise od troška njihovog kršenja. Ona su apsolutna. Samo to što bi bilo lako i jevtino prekršiti nečije pravo na privatnost kada se poruke prenose preko neta, ne čini net javnim mestom; pravo na privatnost prepiske još uvek važi.

Poštari su još uvek zakleti na tajnost, ljudi još uvek imaju pravo da očekuju privatnost kada se dopisuju, i industrija kopirajta nema pravo da kaže da imaju pravo da prate sve što se dešava na netu, kao što nisu imali ni u poštanskom sistemu.