Vrlo često čujem kako se reč “Fejsbuk” koristi za pravdanje zašto ljudi sa povezanim životnim stilom ne zaslužuju nimalo privatnosti.

Argumentacija ide uz ove reči: “Oni svejedno objavljuju sve o sebi, nema šanse da su zabrinuti oko toga da li ih neko prisluškuje u svemu ostalom”. Ovo je, naravno, potpuna i neiskrena zabluda – ali je opet čujem previše često.

Ljudi koji uživaju u povezanom načinu života imaju veoma jak osećaj za privatnost – samo je različit od onih koji ne žive svoje živote onlajn. Osećaj za lukovicu privatnosti – sa slojevima bližim srcu prikazanim samo najbližoj grupi prijatelja od poverenja – varirao je generacijama, i nema ničega čudnog u tome. Danas, na primer, imati drugačije seksualno opredeljenje od monogamnog heteroseksualnog nije toliko velika stvar i rado biste je objavili i čak dodali na svoju stranu na Vikipediji; u prethodnoj generaciji biste, pak, morali sačuvati to za sebe.

Ta zabluda je prilično napadna nemogućnost razlikovanja rađenja nečega dobrovoljno i primoranosti da se to uradi. To je razlika između saglasnosti i nepristajanja. Da li neko misli da bi trebalo da postoji saglasnost, na osnovu svojih okvira posmatranja, to uopšte nije poenta.

Ako ja objavim nešto, ja to radim dobrovoljno, čak i ako su to informacije ili slike koje nikad ne bih objavio da živim u prethodnoj generaciji. Ako je informacija oduzeta od mene, ja sam napadnut, moja privatnost je povređena.

Prečesto čujete političare kako u medijima raspravljaju da li zbog toga kako se ljudi ponašaju na fejsbuku, ti političari nekako imaju moralno pravo da prisluškuju sve do najmanje jednakog stepena od onoga što neki ljudi dobrovoljno objavljuju. To pokazuje potpun nedostatak razumevanja ne samo koncepta privatnosti, nego i koncepta pristanka.

Jedan bloger u Švedskoj napravio je prilično upečatljivu paralelu (sada oflajn): “Zašto ovi ljudi ne razumeju razliku između seksa i silovanja?.