Iz perspektive politike potpuno je sumanuto poveriti dalji razvoj interneta telekomunikacionim kompanijama. Telekomunikacione kompanije imaju strateški interes da odugovlače, ometaju i narušavaju poboljšanje protoka, jer će sveprisutno, dostupno i ekonomski stimulativno poboljašanje protoka narušiti njihove stare investicije.

Na prelazu u novi vek, ljudi u Švedskoj su se od srca smejali diskusiji u SAD o tome da li da se priključe na Internet preko “ADSL-a ili kablovske”. Izgledalo je da se većina ljudi priključuje na net ili preko telefonske kompanije ili preko svog provajdera kablovske televizije. Ljudima u Švedskoj se ovo činilo veoma čudnim: u ovoj maloj skandinavskoj zemlji, privatni preduzetnici su već godinama sprovodili optičke konekcije u čitavim blokovima. Ja sam dobio optičku konekciju u svom stanu 1999 i još uvek uživam u netu od 100 megabita sa nekoliko statičkih, javnih IP adresa sa kojih i čitate ovaj članak, jer ja držim svoj server kući.

Da još dodam i da je moja veza neograničena, ne meri se i da je dvosmerna. Ovo je bilo dostupno 1999. i trebalo je da ostane dostupno, ali nije, iz razloga koje ću objasniti.

Ljudima je bilo zabavno kako se stvari brzo menjaju. Telefonski poziv se činio totalno zastarelim – zašto bi plaćao pola evra za minut veze od 9.6 kilobita koja može biti korišćena samo za prenos glasa, kada imaš 100 megabita za generalnu upotrebu – 10 000 puta veći protok nego kod glasovnog poziva na 9.6 kilobita – neograničeno i bez merenja u priključku na zidu za fiksnu mesečnu nadoknadu? Telekom kompanije su bile osuđene na propast, telekom biznis je neizbežno bio osuđen na propast. Jedini razlog zašto bi i dalje razgovorali preko telefona koristeći mrežu telekom kompanija u kratkoročnoj budućnosti je bilo to što smo očekivali lagano gašenje starog sistema i prelazak na Internet.

A zatim, odmah nakon što smu ušli u novi vek, katastrofa je pogodila Internet, barem iz perspektive javne politike, ako posmatramo rast i inovaciju. Ogromne telekom kompanije su kupile sve male ISP-ove. Odjednom, ako ste želeli Internet konekciju, mogli ste jedino da je kupite od jednog od starih nacionalnih telekom monopola od pre deregulacije: od Telenora, TDC-a, TeliaSonere, KPN-a ili Telefónice.

U tom trenutku, porast protoka u domaćinstvima je stao. Iako su preostali IT kapaciteti – skladištenje, procesorska snaga, veličina ekrana – rasli neverovatnom brzinom, porast protoka u domaćinstvima je stao i umro.

Bilo je to predvidivo isto kao i dedin sat.

Na kraju krajeva, imalo je smisla: ove kompanije su bile ugrožene od strane napadnih početnika, tako da su izveli manevar Crvene zastave, pretvarajući se da su prihvatili Internet, ali u realnosti, oni pokušavaju da zaustave njegov razvoj i javnu upotrebu što je duže moguće. Net će uništiti telekom biznis (i kablovski TV biznis) i oni to znaju.

Nisu u pitanju samo konkretna ograničenja kao što su ograničenje količine prenesenih podataka, filterisanje na nivou aplikacija i doziranje koja telekomunikacione kompanije koriste kako bi umanjile potencijalnu upotrebljivost neta – više od svega, nedostatak investicija u sveprisutno, jeftino povećanje protoka je taj koji zaustavlja razvoj ekonomije; to su investicije koje telekom kompanije nikada neće napraviti, što se može videti na osnovu ravne linije protoka koja traje čitavu deceniju na grafiku koji je linkovan gore.

1999, Švedska je bila na trećem mestu po protoku u domaćinstvima mereno prema uploadu, odmah iza predvodnika Japana i Južne Koreje. Švedska je sad pala na 18. mesto, a prestigao ju je Hong Kong, Singapur, Taivan… ali takođe i Litvanija, Latvia, Bugarska, Ukrajina, Rumunija i Moldavija (!). Uglavnom su evropske zemlje koje su se prethodno nalazile iza Gvozdene zavese pretekle zapadne zemlje koje se nalaze u stisku telekomunikacionih kompanija.

Kreiranje politike na osnovu pretpostavke da će telekomunikacione kompanije investirati u i istraživati povećanje internet protoka predstavlja političko ludilo. Tako je isto mogla da bude formirana politika u početku nastanka automobilske industrije sa pretpostavkom da će proizvođači kočija investirati u istraživanje automobilskih motora. To se jednostavno neće desiti. To se protivi svakoj poslovnoj logici i strateškim interesima. Ono što će se zaista desiti je da će zastarela industrija kojoj je dodeljeno da istražuje svoju zamenu rado prihvatiti bilo kakve usluge i novac poreznika od kreatora politike i neće uraditi ništa (ili čak biti kontraproduktivna), a zatim tražiti još usluga.

Takođe se možemo osvrnuti na Wi-Max fiasko ako želimo da vidimo veoma tužan primer o onome o čemu pričamo. Wi-Max je u osnovi bio “Wi-Fi” za gradove”. U pitanju je bila dalekometna Wi-Fi mreža koja je bila projektovana da prevaziđe 3G i wireless transfer podataka na gradskom području u pogledu troškova, dometa i brzine instalacije. A zatim se desila katastrofa kada su telekom kompanije uspele da političkim manevrom stave Wi-Max frekvencije u spektar koji se nalazi pod njihovom kontrolom. I opet predvidivo poput dedinog sata, novi standard i nade koje je sa sobom doneo su umrli istog trenutka. Već smo mogli da imamo pokrivenost gradova nedoziranim i neograničenim netom koji ne zahteva login, ali to jednostavno nije bilo u interesu telekom operatora. Naravno da nije. Ali to jeste u javnom interesu. To je u interesu svih ostalih.

Techdirt stavlja u fokus skorašnji članak u kome telekom lobi diže glas i zahteva kontrolu neta, u članku pod nazivom “EU telekom kompanije: Dajte nam još novca poreskih obveznika i ničiji internet neće biti povređen”.

Dakle, ako razvoj interneta ne treba poveriti telekom kompanijama (a sigurno da ne treba!), šta je alternativa? Reći da nešto ne valja nije dovoljno, potrebno je i navesti nešto čime loša stvar može da se zameni.

Izneću tvrdnju da su energetske kompanije mnogo bolji javni partner za razvoj Interneta (kako bih dao kredibilan primer bolje alternative). One su napravljene za decentralizaciju i elastičnost, a ne za centralizaciju i kontrolu; projektovane su za dostavu kvaliteta od 99.999%, napravljene su kao dugoročna investicija koja treba da umreži domaćinstva i što je najbitnije, nemaju postojeće krave muzare koje će net uništiti, tako da se dalji razvoj neta ne protivi njihovim strateškim interesima. Ove nedelje, sve do 24. septembra, jedan takav rad koji predlaže modelovanje budućeg Interneta na Islandskoj energetskoj mreži je dostupan za komentare. Ovde možete pristupiti ovom radu, Ostrva otpornosti.

E da, za kraj, mrežu od 100 megabita u mom stanu – mrežu kroz koju čitate ovaj članak – zaista dostavlja moja lokalna energetska kompanija. Za razliku od telekom i kablovskih kompanija, oni nemaju postojeće krave muzare koje će uništiti internet i prema tome, nemaju strateštkih interesa da odlažu ili sprečavaju razvoj interneta. Recite mi – da li znate nekoga ko je priključen preko telekom kompanije i ko drži svoj server kući? Ne? Nikoga? Ni jednoga?

Pitam se koliko kućnih kancelarija i malih preduzetnika nikada nije uspelo da pokrene posao jer nisu mogli da započnu mali biznis iz svojih kuća i prema tome, koliko je štete kupovina EU interneta od strane telekom kompanija već nanela evropskoj ekonomiji kao celini?