Uz pomoć četiri jednostavna poteza, evro može biti privremeno spasen. Za ovo čak nije potrebna ni politička odluka; ova četiri poteza može povući izvršna evropska vlast i njene agencije bez konsultacije sa odgovornim političarima.

Prilikom uvođenja evra, SAD je glasno protestvovala zbog postojanja novčanice od 500 evra, jer je omogućavala transfer velikih količina novca u fizičkom obliku za finansiranje nelegalnih aktivnosti. Na ovom nivou, međutim, nisu problem ilegalne aktivnosti kao takve, već ekonomska dominacija koju upotreba valute donosi. Za “obične ljude”, zakon je svakako bitan, ali na ovom nivou, šta je legalna ili ilegalna trgovina može biti promenjeno uz pomoć jednog poteza olovke – pa je ono što je zaista bitno beskonačna igra geopolitičke dominacije.

Dakle, ono što je bilo bitno je da je novčanica od 500 evra značila da se uz pomoć kofera napunjenog evrima može preneti mnogo više vrednosti nego uz pomoć kofera napunjenog sa dolarima (novčanica od 100 dolara).

Zbog ovoga je postojala opasnost da novčanica od 500 evra zameni američki dolar kao valuta izbora za dva najveća tržišta na svetu – oružje i droge. (Nafta je treće.) Ovo se nije desilo, ali da jeste, bilo bi ozbiljan podsticaj za slab evro na štetu dragocenog padajućeg američkog dolara. To ne bi bio paket za rešavanje uzročnih strukturnih problema, ali bi bilo olakšanje i dalo slobodan prostor za rešavanje tih realnih problema.

Dakle, četiri stvari:

1. Izbaciti novčanicu od 1000 evra.

Štampanje novčanice od 1000 evra bi značilo da će kofer napunjen sa evrima vredeti 15 puta više od kofera napunjenog sa američkim dolarima.

Ako novčanica od 500 evra nije uspela da zameni američki dolar na ilegalnim tržištima, čega su se SAD plašile (i protiv čega su protestvovale), onda će možda to uspeti novčanica od 1000 evra. Ali nismo još završili:

2. Izbaciti novčanicu od 2000 evra.

Evro se pravi tako da postoje novčanice od 1, 2 i 5 svakog nivoa vrednosti. Dakle, da bismo bili konzistentni sa ostalim evro novčanicama i kovanicama, takođe bismo morali da izbacimo novčanicu od 2000 evra. Kao sporedni efekat, naravno, prednosti postaju još dvostruko veće.

Već možete pretpostaviti kuda ovo vodi u trećem koraku od četiri:

3. Izbaciti novčanicu od 5000 evra.

Dakle, kao poslednja nova novčanica, očigledno bi bila izbačena novčanica od 5000 evra.

Važno je napomenuti da izbacivanje ovih novih novčanica ne bi značilo da treba štampati više novca, kao što su mnoge zemlje pogrešno uradile kada su bile pogođene dugom. To bi samo omogućilo kompaktniji transfer vrednosti, fizčki kompaktniji prenos vrednosti, kada se koristi ova valuta.

Da budemo precizniji, ovo bi omogućilo 50 puta veću vrednost transfera nego kada se koriste američki dolari u okviru dva najveća tržišta koja čine oko 10% svetske trgovine, ili oko sedam biliona evra godišnje.

4. Nastaviti sa ignorisanjem pakta stabilnosti.

Evrozona ima ograničenje za budžetski deficit koje je poznato pod nazivom pakt stabilnosti, koje kaže da nijedna zemlja ne može imati budžetski deficit iznad 3% ili dug preko 60% bruto društvenog proizvoda. (Radi poređenja, SAD imaju godišnji deficit od oko 50%.)

Da biste omogućilo nekome spolja da kupi sedam triliona vaše valute, potreban vam je deficit otprilike iste veličine koji može da apsorbovan kupovinom vaše valute. Pakt stabilnosti to jednostavno ne dozvoljava (i predstavlja jednu od najvećih prepreka da evro zameni američki dolar kao valuta za svetske rezerve). Iako izbacivanje novih apoena ne dovodi samo po sebi do stvaranja ovakvog deficita, ako želite da omogućite drugima da kupe vašu valutu morate imati valutu na prodaju.

Međutim, pošto većina država članica već flagrantno krši pakt stabilnosti, ovo ne bi trebalo da predstavlja veći administrativni problem. Već ga svi ionako naširoko ignorišu.

Takođe treba da napomenemo da je za preživljavanje ekonomskog raspada dovoljno da obezbedite da ne budete najslabija ekonomija. To je otprilike kao da ste zebra koja u krdu beži od lavova: ne morate biti najbrža zebra, čak ni prosečna zebra – dovoljno je da ne budete najsporija.

Omogućavanje ilegalnim tržištima da kupe sedam biliona evra kako bi zamenili američke dolare da bi njihove finansijske transakcije postale 50 puta efikasnije bi, očigledno, dovelo do ponude sedam biliona američkih dolara na novčanom tržištu. Ovo je nešto što je čak i Kina stalno izbegavala (ona više voli da zameni svoje američke dolare za fabrike i rudnike u inostranstvu, nego da ih prodaje na tržištu, kako bi se što pre otarasila toksičnih američkih dolara). Rezultat bi mogao da bude… interesantan, ako primetimo da SAD već ima problema da nađe kupce za dug od 1.5 milijardi USD deficita godišnje. Ako se to ne desi, federalna administracija neće moći da plaća svoje račune.

I na kraju, samo da kažem da ja ne zagovaram ovo rešenje. Samo ukazujem na njega kao na nešto što može biti urađeno – kao mogući potez na geopolitičkoj šahovskoj tabli. Rešenje koje bih ja preporučio bi bilo mnogo dalekosežnije i uključivalo bi gadosti kao što su transparentnost i odgovornost za vlast i političare, iako da su ove stvari bile primenjene kako treba ne bismo uopšte imali evro.

Ali iznad svega, mnogi ljudi izgleda misle da se ista pravila primenjuju na ekonomske vođe kao i na sve ostale ljude. Ovaj članak je primer kako ljudi razmišljaju u geopolitičkoj igri; u njoj važi potpuno drugačiji skup pravila.

Ipak da budemo iskreni, izdavanje novih novčanica i nastavak ignorisanja pakta stabilnosti je verovatno bolje rešenje nego postavljanje nekoliko metričkih fucktona fondova za slučaj opasnosti kako bi se spasile potonule ekonomije – na isti način na koji je ovo bolje od udaranje sebe po glavi uz pomoć najbližeg čekića.