Činjenica da je zabrana ove droge isplanirana u političkim igrama moći ne znači da nije bilo onih koji su joj se protivili ili koji su je demonizovali. Po njima biljka nikada nije mogla da se “upotrebljava”, već samo da se “zloupotrebljava,” i čak se tvrdilo da uništava nacionalnu ekonomiju.
U čuvenoj prezentaciji visoke vlasti, droga o kojoj govorimo je opisana kao ulazna droga za zloupotrebu težih droga i njena zloupotreba je detaljno opisana, kao i katastrofalne posledice koje donosi nacionalnoj ekonomiji. To su bile činjenice koje su javno pominjane u to vreme – ili barem tvrdnje, kojima se niko nije protivio i koje su smatrane za činjenice.

Veliki deo populacije je odlučio da ignoriše zabranu ove biljke i njenu konzumaciju i nastale su specijalne prodavnice sa imenom droge gde su ljudi mogli da uživaju u njoj u tajnosti. Mnogi su se sastajali u privatnosti svojih domova da bi uživali u drogi, i to još uvek rade.

Kao odgovor na ovo, švedska vlada je angažovala specijalne onjušivače koji su patrolirali ulicama glavnog grada i pokušavali da osete karakterističan miris te droge kako bi uhvatili “one koji zloupotrebljavaju” biljku u privatnosti svojih domova.

U poslednjem periodu zabrane biljke o kojoj je reč, a verovatno kao reakcija na onjušivače, nastali su esnafi koji su uživali u drogi u šumi, daleko od kuća i urbanih područja.

Trebalo je da prođe dugo vremena pre nego što su ljudi počeli da shvataju koliko je potpuno apsurdna čitava ideja zabrane ove biljke i koliko je apsurdno bilo to što su ljudi koji su tvrdili da biljka može biti “ulazna droga” ikada shvatani ozbiljno.
Zabrana biljke o kojoj govorimo, kafe, je stupila na snagu 4. novembra 1756. u Švedskoj. Zabrana je bila smešna koliko i zvuči, i povremeno je suspendovana dok konačno nije bila zamenjena regulacijom i oporezivanjem 1823. godine. Ipak, mnogi su želeli da potpuna zabrana bude ponovo uvedena posle 1823, opet koristeći smejuriju o “ulaznoj drogi.” Trgovina popularnom drogom, kafom, je prestala da bude regulisana od 1951. godine.