Od 1990. godine u javnosti se pojavljuju pet pogrešnih tvrdnji koje se tiču deljenja podataka i monopola na autorska prava. Te tvrdnje opstaju već 25 godina uprkos tome što su očigledno netačne. Ovo je referentni članak na koji se treba pozvati kada god iskrsne jedna od ovih tema.

Možda je obeshrabrujuće što se činjenično netačni – potpuno naopaki, površni – argumenti uporno koriste već četvrt veka ali izdvaja se velika količina novca kako bi se te neistine održale. Ukoliko ste poverovali u neke od njih znajte da niste jedini; prvi korak ka razumevanju kritika upućenih monopolu autorskih prava je razumevanje same srži istih.

Prema tome, dok budemo otkrivali sve ove zablude takođe ćemo shvatati pravne mehanizme koji se kriju iza autorskih prava. (Kao primer za ovaj članak poslužićemo se aktuelnim zakonom u Sjedinjenim Američkim Državama. Zakoni su slično uređeni i u drugim zemljama).

1. Monopol autorskih prava je upravo to što jeste: vrsta monopola.

Prva stvar koja se treba reći jeste da monopol autorskih prava nije pravo vlasništva već monopol. Obično ne volimo monopole i druge forme kartela. Pravimo im racije i odvlačimo ih na sud zbog nameštanja cena. Vlasnička prava su, sa druge strane, osnova celokupnog privrednog sistema. Prema tome i ne iznenađuju pokušaji ubacivanje svega što se radi u kategoriju “vlasništva” umesto u kategoriju “monopola”.

U američkom Ustavu, član 1, deo 8. možemo videti na koji način je stvoren monopol autorskih prava u Sjedinjenim Američkim Državama, u njemu se govori o ovlašćivanju Kongresu da autorima i pronalazačima daje “ekskluzivna prava” – pravni termin koji u svakodnevnom životu nazivamo “monopolom”. Ove reči ćete takođe čuti i od advokata koji zastupaju interese monopola autorskih prava – oni ne govore “mi posedujemo”, samo portparoli i lobisti koriste te varljive i falične reči. Advokati koji zastupaju monopol autorskih prava su precizni u svom izražavanju. Oni kažu “mi imamo ekskluzivna prava”.

Ustav SAD: Kongres će biti ovlašćen […] da promoviše Razvoj Nauke i Primenjenih umetnosti tako što će na određeno vreme omogućiti autorima i pronalazačima ekskluzivno Pravo na njihova dela i izume.

(Neki ljudi osporavaju ovo zapažanje time što tvrde da su vlasnička prava takođe i ekskluzivna prava pa se prema tome ovaj citat može odnositi i na vlasnička prava. To je laž i obmana što potvrđuje očigledna konstatacija da u Ustavu SAD piše vlasništvo kada se misli na vlasništvo, što se može videti u petom amandmanu.)

Ustav SAD će nam poslužiti kao primer. I drugi ustavi su slični.

Druga očigledna stvar koja se mora istaći je da ukoliko monopol autorskih prava jeste vlasništvo u tom slučaju ne bi ni bilo potrebe za zakonima o monopolu autorskih prava jer bi zakoni o vlasništvu bili dovoljni. Ali u knjigama se ipak nalaze zakoni o monopolu na autorska prava pa prema tome oni nemaju veze sa vlasništvom.

Monopol autorskih prava zapravo predstavlja četiri konceptualno različita monopola. To su komercijalni monopoli koji se odnose na dupliranje i javno izvođenje i to su takozvana moralna prava koja se povezuju sa nečijim radom i pravom na stavljanje veta na konceptualno kršenje tih prava. To su četiri različita mehanizma.

Pomoći ćete u širenju svesti da je monopol autorskih prava monopol tako što ćete stalno ponavljati “monopol autorskih prava” kao što mi i drugi to radimo.

Ali monopolisti autorskih prava i dalje tvrde da je monopol autorskih prava forma vlasništva, šta mislite, da li greše? I više od toga. Industrija autorskih prava pokušava da zataška njihove monopole time što ih kad god može naziva “vlasništvom” kako bi njihovi monopoli delovali pitkijim i opravdanijim – ali korišćenje propagandnih reči ne menje stvarnost. Pre svega, to se odnosi na korišćenje “intelektualne svojine”, termina kojim se ispiraju usta i prikriva istina, a koji se nikada ne sme koristiti osim u situaciji u kojoj ga ja sad koristim ovde da objasnim ljudima zašto je to potpuno pogrešno – jer se on ne odnosi ni na intelektualno ni na svojinu. U najboljem slučaju, to je protekcionizam idustrijskog doba. (To što vi pseći izmet intenzivnim lobiranjem zovete “cvetom divnog mirisa” ne znači da on lepo miriše niti da je zapravo cvet. Nemojte poput papagaja širiti lobističke izraze.)

Monopol autorskih prava je državno regulisan privatni monopol koji se kosi sa ljudskim pravima i ograničava ih.

2. Kršenje monopola na dupliranje nije krađa.

To nas dovodi do druge pogrešne predpostavke: Kršenje monopola autorskih prava nije krađa. Ni činjenično, ni u pravnom pogledu, niti sa bilo kog postojećeg filosofskog stanovišta. Ovo jasno proizilazi iz činjenice da ako je pomenuto kršenje krađa onda nam uopšte ne bi trebali zakoni o monopolu autorskih prava – obični zakoni o vlasništvu bi bili sasvim dovoljni.

Po švedskom zakonu postoji mnogo finesa koje podržavaju ovo prosto zapažanje. U švedskom jeziku, reč za kršenje monopola je intrång i to je isti pravni termin koji se koristi i za neovlašćen upad na nečiji travnjak bez njegove dozvole – i jednak je stepen ozbiljnosti prekršaja. (Ako uzmete jabuku dok je na travnjaku i pojedete je to postaje krađa, stöld. Ukoliko uzmete nezaključan bicikl, odvezete se do centra grada i ostavite ga tamo, postoji središnji termin – tillgrepp.) Tako da je pravni termin za kršenje monopola autorskih prava makar dva koraka dalje od težine prekršaja koju nosi krađa – ako se to uopšte može upoređivati jedno sa drugim jer se suštinski razlikuje.

Nešto što se sopstvenom slobodnom voljom deli ili daje se ni po jednom filosofskom stanovištu ne može opisati kao krađa, a da pri tom neko drugi deli sa vama njegovu ili njenu kopiju po sopstvenom slobodnom nahođenju u tipičnom procesu deljenja podataka u kome vi pravite kopiju koja ostaje vama. Ali ipak to krši monopol na dupliranje koji je uspostavljen od strane države koji je potpuno druga vrsta zverke u odnosu na prava vlasništva.

3. Kopiranje sadržaja izvan kanala monopola nije “uzimanje bez plaćanja”. To je proizvodnja.

Treću zabludu predstavlja mišljenje da je kršenje monopola autorskih prava isto kao “ulazak u prodavnicu i uzimanje onoga što vam je potrebno bez plaćanja”. Ovaj argument, koji je pogrešan na svim mogućim nivoima se iz neobjašnjivih razloga i dalje čuje već 25 godina od kako je javna debata o ovoj temi započeta.

Pre svega pravljenje kopija nije isto što i uzimanje nečega. Tom prilikom se ne uzima ništa bez plaćanja, vi jednostavno proizvodite nešto i pri tom ne plaćate vlasniku monopola. Ovo je potpuno druga stvar i moralno i suštinski.

Kada pravite duplikat medijuma koji pada pod monopol autorskih prava ni od koga drugog ne oduzimate njegovo vlasništvo. Koristite sopstvena sredstva – vaš kompjuter i druge spravice, pretpostavlja se da bi napravili duplikat fajla. To ne predstavlja nikakvo “uzimanje”. To je proizvodnja nečega za šta koristite sopstveno vreme i resurse. To su dva potpuno različita koncepta.

Ništa niste uzeli bez plaćanja. Vi proizvodite nešto ali ne plaćate reket vlasniku monopola što zvuči mnogo ispravnije nego “uzimanje stvari”. Kada se koriste pravilne reči postaje sve jasnije kako je ovaj monopol u ozbiljnim problemima u kojima i treba biti.

4. Kada kupite knjigu ili DVD oni u potpunosti postaju vaše vlasništvo.

Čuo sam tvrdnje nekih ljudi da kada kupite knjigu ili DVD vi ih zapravo ne posedujete; da ste vi nekako dali neku sumu novca za licencu koja vam daje određena prava koja uključuju i pravo da sednete i uživate u sadržaju ali da to ne uključuje pravo na dupliranje. Ovo je činjenično i u pravnom smislu netačno. Kada kupite neki medijum kupili ste i sve što je na njemu. On u potpunosti postaje vaše vlasništvo zajedno sa svom svojom sadržinom.

Prema tome, ako pripada vama, zašto to ne biste mogli slobodno umnožavati? To je zato što u takvoj situaciju uskače drugi zakon – monopol na autorsko pravo – i eksplicitno vam oduzima vaša prava koja se tiču vlasništva. Konkretno, zakon Sjedinjenih Američkih Država (koji će nam ponovo poslužiti kao primer) navodi šest specifičnih radnji koje vlasnici ne mogu primeniti na sopstvenom vlasništvu i koje su rezervisane samo za imaoce monopola na autorska prava:

USC Deo 17, poglavlje 1, paragraf 106:

[Vlasnik monopola na autorska prava…] pod ovom titulom ima ekskluzivno pravo da ovlašćuje i čini sledeće:

(1) da pravi kopije dela ili da umnožava nosače zvuka koji su zaštićeni zakonom o autorskim pravima;

(2) da priprema derivativna dela zasnovana na delima koja podležu zakonu o autorskim pravima;

(3) da distribuira javnosti kopije nosača zvuka koji su pod zaštitom autorskih prava putem prodaje, prenosa vlasništva, iznajmljivanjem, davanjem u zakup ili pozajmljivanjem;

(4) u slučaju književnih dela, muzike, drame, koreografskih dela, pantomime, filmova i drugih audiovizuelnih dela da javno izvodi i koristi dela zaštićena autorskim pravima;

(5) u slučaju književnih dela, muzike, drame, koreografskih dela, pantomime, slika, grafike, skulptura, uključujući i fotografije uzete iz filmova ili drugih audiovizuelnih dela da javno izlaže dela zaštićena autorskim pravima; i

(6) u slučaju snimaka zvuka, da izvodi dela zaštićena autorskim pravima javno putem digitalne audio transmisije.

Vrlo, vrlo jasno. Šest specifičnih radnji koja su zakonom rezervisana za nosioce monopola na autorska prava bez obzira na to čije je vlasništvo u pitanju.

Ali vrativši se na originalnu netačnu tvrdnju mi ovde možemo primetiti da ukoliko vam se proda samo određen broj prava koji ne uključuje i kopiranje DVDa ili knjige nakon kupovine prethodno navedeni zakon postaje potpuno nepotreban. Onda on ne bi imao nikakvog smisla. Prema tome, lako je zaključiti da je pre svega gore navedena tvrdnja pogrešna.

Kada kupite knjigu, DVD ili nešto slično, dobijate puno pravo nad tim vlasništvom uključujući pravo da pravite onoliko kopija koliko želite. Ali tada na scenu stupa drugi zakon – tekst koji je citiran iznad – i oduzima vam ovih šest prava, vama, vlasniku.

Važno je ovde uočiti razliku, jer su ovo prava koja su potpuno normalna kada govorimo o vlasništvu, a monopol autorskih prava ovde pravi izuzetak kod vaših uobičajenih prava vlasništva.

5. Monopol predstavlja ograničavanje prava vlasništva.

Pogrešna tvrdnja broj pet nas vraća na prvobitnu tačku gde se monopol na autorska prava opisuje kao “vlasništvo”. Nakon četvrtog argumenta možemo uvideti da je monopol na autorska prava ograničavanje prava vlasništva. Ovo je samo po sebi dovoljno važno da bi ubrojali kao petu pogrešnu pretpostavku: prava vlasništva i monopol autorskih prava ne egzistiraju i ne mogu egzistirati zajedno. Monopol autorskih prava aktivno ograničava prava vlasništva.

Pored toga, ukoliko zauzmete stav da branite i pridržavate se prava vlasništva ne možete braniti monopol autorskih prava i njegova ograničenja koja stavlja pred prava vlasništva. To bi bilo isto kao da branite smrtnu presudu za ubistvo opravdavajući se time da je svaki život dragocen. Može biti drugih razloga za pravdanje – ali ovaj tok misli je jednostavno nelogičan.